Članarina  

   

 

 

Po prijatnoj aprilskoj večeri, četvoročlana grupa planinara uputila se iz Lajkovca Ibarskom magistralom put Kosova(I Metohije) na tradicionalnu akciju ‘’Rogozna 2015’’ koja je I ove godine poverena entuzijastima iz Leposavića(PD Kopaonik) I Zubinog Potoka(PD Berim).

Nakon zadržavanja u Čačku radi snabdevanja neophodnom opremom za planinu I u Novom Pazaru(jer  ko nije probao pazarski ćevap, nije ni bio u Pazaru ), sišli smo sa glavnog puta I vozili se još desetak kimometara što asfaltnim, što makadamskim putem. U selo Grubetiće I u seosku školu , u kojoj treba da prespavamo noć,  stigli smo u oko ponoći. Srdačan doček domaćina, koje je predvodio Rade Knežević(a dočekao nas je sa medovačom-a kako drugačije!), kratak predah od puta,  priprema za spavanje I postavljanje vreća I podmetača I podešavanje alarma na 6 sati ujutru, trajalo je veoma kratko. 

Ujutru je pristiglo još nekoliko auta I minibusa, pa je grupa od pedesetak planinara, sa senkom zebnje I strahom od moguće kiše koja je najavljena (pre podne sunčano, oko podneva moguća kiša) krenula prema selu Bube kod Zubinog Potoka, udaljeno 20-ak kilometara od nas, koje je bilo naš cilj za taj dan. Troje planinara PSD Ćira(Jovana, Sloba I ja) je krenulo u obilazak Rogozne, dok je četvrti naš član Mileta morao da odveze auto u selo Bube.

 

Prvo odredište koje je bilo u planu je Jeleč grad, tvrđava koja je, kako se pretpostavlja, podignuta u periodu pre Nemanjića. Sam uspon iz podnožja do vrha tvrđave je bio srednje zahtevan, pa nekoliko planinara odustalo I čekalo nas u podnožju. Sa vrha brda na kojem je Jeleč grad(1.262 mnv) pruža se prekrasan pogled na jugozapadni deo Srbije: planine Mokra Gora, Golija, a vide se I, još uvek snegom prekriveni, vrhovi Komova, Hajle, a jedva i  kroz maglu, mogao se nazreti i naš najviši vrh Đeravica na Prokletijama.

  Sledeći cilj je bio najviši vrh Rogozne, Crni vrh, na 1.504 metra nadmorske visine. Da bi došli do podnožja vrha trebalo je pregaziti, na nekim mestima I pola metra, zaostalog I neutabanog snega. Već je bilo I podne, pa je ona prognoza sa početka izveštaja ‘’oko podneva moguća kiša’’ počela da se ostvaruje, pa smo navukli kabanice(I kese, ko nije imao kabanicu), a kiša nas je pratila, uz manje prekide, do samog završetka puta. U podnožju Crnog vrha naišli smo na jezero koje sa sobom nosi razne priče i legende o čudovištu koje tu živi, a na obali jezera, na livadama koje okružuju jezero, održavaju se jednom godišnje(na ‘’Beli petak’’) sabori koji okupe po par stotina ljudi iz nekoliko okolnih sela. Samo jezero se nalazi na administrativnoj liniji koja deli južnu pokrajinu od centralne Srbije, pa smo nakon odmora I ručka prešli na teritoriju Pokrajine Kosova. 

Spuštanje I ponovno penjanje ka vidikovcu zvanom ‘’Čuka’’ nije zahtevalo veliki napor, ali je izlazak na Čuku I pogled sa nje bio veličanstven, što zbog vidika(sada se videlo I jezero Gazivode, a više se I otvorio pogled ka Mokroj Gori ), što zbog samo izgleda Čuke čiji je vrh prilično ravan a sa kojeg se stranice okomito spuštaju ka podnožju, a strme I oštre ivice izazivaju blagu jezu pri pogledu ka dnu. Na čitav utisak su uticale I vremenske prilike-kiša je prestala(zatišje pred buru, ispostaviće se kasnije).Sada smo videli I sledeći cilj-Bupski šiljak koji se nalazi na vrhu samog sela Bube, a čija je jedna strana kamena litica I sa kojeg se, kad je lepo vreme, može videti skoro celo Kosovo.

Nažalost, ubrzo je ponovo počela da pada kiša, koja se sve više pojačavala, pa je naš vodič Rade odlučio da se ne penjemo na Bupski šiljak zbog kamenja koje je veoma klizavo dok pada kiša, pa smo nakon poslednjih 2-3 kilometra ispešačenih po asfaltnom putu, stigli u školu u selu Bube, osvežili se pivom u lokalnoj prodavnici kod veoma predusretljivih meštana, I ušli u školu gde nas je čekala dobro zagrejana učionica I pasulj sa kobasicom.

Jutro je bilo sa snegom, pa smo odlučili da akciju nastavimo obilascima znamenitosti Kosova. Obišli smo manastir Duboki potok, srednjevekovnu tvrđavu Zvečan, kao I brdo Mali Zvečan, spomenik poginulim rudarima u II sv. ratu koji se nalazi u Kosovskoj Mitrovici,   manastir Banjska. Nakon toga nas je organizator pozvao u Leposavić na oproštajno piće, a mi smo nakon sređivanja utisaka I razmene poziva za učešće na akcijama se oprostili od njih, pa smo još usput obišli manastire Stara I Nova Pavlica.

U Lajkovac smo stigli oko 22 sata, prepuni utisaka I sa željom da se slična akcija ponovi u što skorije vreme.

 

 

Branislav Tomašević

 

   
© PSD "Ćira" Lajkovac