Članarina  

   

 

''Sve što ti ustvari želiš nalazi se sa druge strane straha’’. Te misli pisca I velikog motivatora Džeka Kenfilda su nam bile u glavama kada smo odlučili da krenemo na našu prvu alpinističku akciju. 

Na sletu Železničkih planinarskih društava, koji se ove godine održavao u Ovčar Banji upoznali smo Mladena Makojevića, najmlađeg Srbina koji se popeo na Mon Blan  i  člana Kluba Ekstremnih Sportova Armadillo iz Čačka, kluba koji je napravio prvi čelični put u Srbiji.  Đomla(kako nam se predstavio) nas je pozvao na dogadjaj, koji na pravi način promoviše ekstremne sportove naročito alpinizam, penjanje via feratom do pećine Turčinovac na Kablaru. Ne razmišljajući mnogo Jovana, Sloba i ja smo prihvatili poziv i izazov, pa tek onda počeli da istražujemo o čemu se zapravo radi. A radi se o penjanju uz vertikalnu stenu visine pedesetak metara do pećine  Turčinovac, što približno odgovara  17 spatova visokoj zgradi, i spuštanje užetom do podnožja stene. Prikupili smo hrabrost i iako je bio kišni dan a ni prognoza nije ulivala puno poverenja, došli u Ovčar Banju u petak uveče, dan pre samog događaja, kako bi bili odmorni i psihofizički spremni za penjanje. 

Subotnje jutro je obećavalo bar suv ako ne sunčan dan. U kamp Armadillo smo stigli u dogovoreno vreme, pa smo morali da čekamo oko sat I po dok se svi učesnici nisu prikupili. Dočekao nas je predsednik kluba Petar Šurundić, alpinistički instruktor, koji je ostalim članovima kluba davao instrukcije za završetak priprema.

Dvadesetak mladih ali, videlo se, iskusnih alpinista sa  žutim torbama sa penjačkom opremom za  sve nas, I pedesetak gostiju, sa rancima na leđima i licima punih nestrpljenja na kojima se ocrtavla jedva vidljiva senka straha koji su pokušavali da sakriju pomalo usiljenim I uglavnom crnim humorom, krenulo je veoma oštrim tempom planinarskim markacijama stazom br.2 prema vrhu Kablara. Staza vodi do podnožja stene u kojoj  je uklesana pećina Turčinovac. Pećina se nalazi na nadmorskoj visini od 560 metara. Mnogobrojne legende dovode se u vezu s njom, a jedna od njih kaže da se u pećini krio srpski zbeg u vreme Turaka, a samu legendu potkrepljuje činjenica da su na stenama ispod pećine radi lakšeg penjanja, na sam Bog zna koji način, izbušene rupe u koje su ubačene I olovom zalivene metalne šipke, preteča današnje via feratte.

I počelo je… Petar je održao kraći govor dobrodošlice I sve što ide uz to, objasnio da je sve apsolutno sigurno, rečima ohrabrenja nam vratio malo samopouzdanja I krenuo, zajedno sa još desetak alpinista ka vrhu, kako bi obrazovali punktove radi pomoći ostalim učesnicima kako fizičke tako I psihičke, dok su ostalih desetak ‘’domaćina’’ ostali sa nama kako bi nam pomogli oko opreme. Oprema se sastojala iz alpinističkog šlema, pojasa sa dve gurtne i dva karabinera za osiguranje. Poželjne su bile I rukavice koje, nažalost, nismo imali. Na svaka tri do četiri minuta je kretao po jedan učesnik a posle otprilike pola sata prvi su počeli I da se spuštaju niz konopac, šta je delovalo prilično zadivljujuće sa jedne I zastrašujuće, od pomisli da ćemo I mi morati tim ‘’putem’’ da siđemo, sa druge strane. 

Stigli smo na red. Prvi od nas troje je krenuo Sloba, koji je po dobro ustaljenom običaju pohitao što brže ka vrhu, zatim ja, sa fotoaparatom u džepu i grimasom straha na licu, I na kraju Jovana, odlučna u nameri da nimalo ne zaostaje ni u jednom segmentu za nama dvojicom. Ispostavilo se da je napornije fizički nego što smo očekivali, imajući u vidu da smo morali da budemo čvrsto priljubljeni uz konstrukciju, a pritom da na svakih 5-6 metara prebacijemo karabinere preko klinova na sajli. Na prvom odmorištu sam shvatio da je, možda zbog povećanog nivoa adrenalina, nestalo straha, bio sam mnogo opušteniji, a I usporio sam kako bi me sustigla Jovana, usput praveći, za moja dotadašnja iskustva, jedinstvene fotografije. Trebalo je možda petnaestak minuta da svo troje budemo ispred pećine, uz izvesnu dozu neverice I prilično zamoreni ali veoma zadovoljni uspehom. Posle dvadesetak minuta odmora i napravljenih nekoliko fotografija kao I obilaska pećine, koja je bila, ako ne primarni a ono naš sekundarni cilj, odlučili smo da se vratimo dole, što je bilo lakše reći nego učiniti. Prvi sam izgleda ja sakupio hrabrost I krenuo prema momcima koji su mi zakačili konopac I dali kratke instrukcije. Počeli su da me spuštaju I ponovo bez straha sam počeo da uživam u visini I pogledu odozgo.  Za mnom je krenula Jovana a onda I Sloba. Konačno smo se prizemili, veoma zadovoljni I odlučni u nameri da nam ovo ne bude poslednja ovakva avantura. 

Predvođeni Slobom, krenuli smo istom stazom kojom smo I došli, prekrativši put na nekoliko mesta pa smo veoma brzo sišli do restorana Dom, a onda otišli do kampa gde nas je čekao veoma ukusan pasulj I pivo. 

Adrenalinskim aktivnostima izgleda nikad kraja, pa smo pozvani na ‘’zip line’’ tj. spuštanje niz sajlu dugačku verovatno preko sto metara sa stene visoke šezdesetak metara u ‘ladnu Moravu, gde bi nas čekao čamac za izlazak iz vode. Za to zadovoljstvo je trebalo da se izdvoji 1000 dinara, što verovatno I nije mnogo obzirom da se ne pruža često prilika za nečim sličnim. Pomalo nesigurni da li zaista želimo, pomalo zbog osećaja ispunjenosti, izgleda da smo zakasnili za tu avanturu pa smo obećali sebi I organizatoru da ćemo sutra da se vratimo I spustimo se niz zip line.

 Na putu prema kampu su nas sustigli Dušica I Dagutin, planinari Planinarskog društva Cer iz Šapca, pritom alpinisti sa završenim kursevima I petogodišnjim iskustvom za sobom, I opremom za penjanje u rancima, pa nam predložiše da im pravimo društvo u penjanju uz stene na vežbalištu predviđenom za takve aktivnosti. ‘’Naravno da hoćemo, hvala lepa’’, naročito posle iskustva na ferati I propuštenog zip line-a te smo ubrzo zabeležili I prve alpinističke korake, I preplavljeni osećanjima, odlučili smo da, čim nam se ukaže prilika, krenemo na kurseve alpinizma.

Ostatak dana smo proveli u našem kampu a obišli smo I kamp ‘’Udruženja veterana 63. padobranske’’ čiji je član I naš planinar Gaja, a dan smo završili u bazenu sa termalnom vodom u banji koja nam je izuzetno prijala posle veoma napornog I uzbudljivog dana.

Nedelja je osvanula veoma tmurna sa dosta kiše, pa smo nakon uobičajnih jutarnjih aktivnosti prošetali banjom, pozdravili se sa domaćinima I prepuni utisaka I bogatiji za nova iskustva odlučili da krenemo kući.

 

 

 

 

Utiske na papir pretočio:

Branislav Tomašević

   
© PSD "Ćira" Lajkovac