Članarina  

   

               

Već nekoliko poslednjih planinarskih sezona ova se čarobna planina nalazi na spisku želja planinara PSD Ćira iz Lajkovca ali se uvek ispreči neka „viša“ sila u vidu finansijske situacije, lošeg vremena ili godišnjih odmora pa se pohod mora prolongirati.

Konačno pao je čvrst dogovor i sklopljena konstrukcija organizacije pa se kao termin odlaska utanačio početak meseca avgusta 2015.godine.

Konce u svoje ruke uzeo je naš Boža (Božić Zlatan) i počeo polako da sklapa mozaik odlaska na krov bivše Jugoslavije,svesrdno pomognut od predsednika PSD Ćira Vladana Jakovljevića i Milorada Šakića čiji su koreni iz krajeva oko Triglava.

Sve skockano dato je na proveru tog 5.avgusta 2015.kada se pojavila povelika grupa planinara na platou kod železničke stanice u Lajkovcu,praćena od porodice i poznanika na daleki put u Sloveniju.Zaista vreme nam je išlo u prilog,prevoz je bio izvanredan,raspoloženje se dizalo iz časa u čas pa se otisnušmo put Beograda gde smo trebali da primimo neke kolege iz okoline i koleginicu Milu iz Šapca.Mada smo se bojali gužvi na graničnim prelazima njih ove noći nije bilo pa se u rano četvrtkovo jutro primičemo Ljubljani i Bledu gde smo planirali pravi veliki odmor uz razgledanje lepota koje nas okružuju.Bled i jezero pored grada deluju nestvarno kao i priroda koja pada nebo.Svakim korakom učinjenim po jako lepo uredjenim stazama oko jezera upijamo detalje ove krasote a celu šetnju „zasladjujemo“ izlaskom na Bledski grad.

     

    Pogled sa Bledskog grada-tvrdjave.          Pogled na Bledski grad-tvrdjavu.

Gore sa zidina drevnog zdanja upijamo svaki detalj panorame koja je oko nas i neštedeći se izlaže našim pogledima.Svemu ima kraja pa tako i Bledskim čarolijama pa se opraštamo od Bleda i idemo ka kanjonu reke Radovne.Nadaleko poznat kao Vintgar ovo čudo prirode se ugnezdilo nekoliko kilometara od Bleda pa sa još tazim  utiscima sa Bledskog jezera upuštamo se u novu avanturu.

      

                Kanjon Vintgar.                               Deo naše ekipe u kanjonu Vintgar.

Nevelika reka Radovna svojim tokom usekla je klisuru-kanjon dug oko 2km i učinila svoj tok tajanstvenim i nevidljivim.Vredni Slovenci su nam svima omogućili da se ove lepote nauživamo izgradivši staze i bogaze duž rečnog toka pritom ničim ne ometajući prirodu.Nebih da sve potanko opisujem jer se to i neda opisati već treba to sve videti.Neka priložene fotografije pokušaju da vama čitaocima barem dočaraju deo ove lepote.

       

       Uživajte u lepotama Vintgara.                    Reka Radovna krči put kroz kanjon.

 

Napuštamo kanjon Vintgar i savladavajući krivine i uspone jako korektnim putem eto ti nas u zakazano vreme na visoravni Pokljuka u mestu zvanom Rudno Polje.Ovde se trebamo konektovati sa dve planinarke-vodiča, Štefanijom iz PD Cerknica i Alenkom iz PD Logatec. One precizne kao Slovenke a mi tačni kao „Slovenci“.

Posle obostranog upoznavanja vrše se pripreme za pohod do Vodnikovog doma gde treba prespavati i sutradan se uhvatiti u koštac sa vrhom Triglava 2864mnv. Vodiči preuzimaju stvar u ruke i dele savete kako da prodje sve u redu.Dok se dogovaramo i slušamo savete Štefke i Alenke degustiramo kolače koje su one donele da nas počaste.Hvala im na tome.

 

     

           Na putu za Vodnikov dom.                    Za uspomenu sa Štefkom i Alenkom.

Popodne je odmaklo a puta je dosta pa se kreće put Vodnikovog doma.Put je odlično obeležen ali je veoma strm i „armiran“ sa mnogo žila drveta oko nas pa se mora ići pažljivo.

Naši vodiči nas usmeravaju ka cilju,dajući odmor kada je to potrebno.Negde na pola puta dva naša drugara videći da usporavaju ekipu i da tako mogu otegnuti put do noći rešavaju se muka i odustaju omogućujući timu da ubrza.Nastavlja se bržim tempom i u sam sumrak stižemo u Vodnikov dom na nekih 1820mnv.Sledi zasluženi odmor i kratki dogovori za sutrašnji dan-dan uspona na vrh Triglava.Dom se zakljušava po noći pa nema lekesanja okolo.

Jutro najavljuje lep dan.Poranismo i obavismo potrebne operacije i pokret.Izmoreni prethodnim danom njih nekoliko ostade kod doma ispraćajući kolege pogledom na put.Staze postaje sve strmija i zahtevnija pa se dosta gubi u vremenu što nam naši vodiči naglašavaju i na malom Triglavu prave trijažu odnosno daju preporuke koga će shodno dosadašnjem tempu povesti na vrh a ko mora tu da sačeka povratak.Nisu baš svi ovakav način razmišljanja prihvatili ali nema se kud.Njih devetoro veličanstvenih uspeva da se domogne Aljaževog stolpa na Triglavskom vrhu i uživa i pogledu do beskraja.Slikanja i osveženja slede pred povratak u dom na odmor

     

                 Triglavske staze.                                        Silazak sa Triglava.

 

     

        Radost onih koji su uspeli.                  Zajednički snimak sa vodičima po povratku.

.Ne silazi osmeh i zadovoljstvo sa lica onih koji su imali čast da budu na vrhu čuvene planine.Opet silna prepakivanja i presvlačenja u suvu opremu pa na počinak jer u subotu ujutru mora se nazad planinarskom stazom do Rudnog Polja gde bi nas trebao prevoz pronaći.Odlazimo na počinak ali nam se motaju do dugo u noć slike dana koji je za nama.

 

                        

                                          Grupa na vrhu Triglava.

 

Kad je čovek umoran i zadovoljan noć brzo proleti i evo ti zore pa posle doručka u kolonu i na put do Pokljuke.Nalazimo se sa prevozom pa opet presvlačenja i prepakivanja i opraštanje od naša dva vodiča Štefke i Alenke koje nisu htele uzeti novčanu nadoknadu za trud koji su tokom tri dana posvetile nama.Vidimo da i takvih ljudi ima ,malo smo zatečeni ali svejedno padaju dogovori da se iduće godine vidimo u Srbiji.Obe Slovenke su oduševljene idejom koju će sa zadovoljstvom preneti u svoja planinska društva.Opraštamo se sa –Mnogo hvala i dovidjenja u Srbiji.

Mi nastavljamo put ka dolini Vrata kod Mojstrane pod severnom stenom Triglava. Prethodno obilazimo i Bohinjsko jezero koje su okupirali mnogobrojni kupači.Cilj nam je slap Savica do koga se stiže hodanjem uz oko 1500 stepenika.Ovaj trud se isplatio jer je vodopad izuzetno lep i snažan u veoma interesantnom okruženju stena i vrleti planine Komarča..Sa svojom visinom od 78m i velikom količinom vode veoma je bučan i na njega se prosto lepe foto-aparati.Ali naš vodja puta 

     

       Na vodopadu Savica kod Bohinja.            Pogled na Bohinjsko jezero iz gondole

Boža je nemilosrdno precizan i mi nevoljno završavamo ovu posetu slapu Savica ali veoma znatiželjni šta nas čeka na Vogelu koji nam je sledeća stanica.Jedna grupa odlazi na kupanje a mi ostali u uspinjaču pa na 1815m visoki Vogel centar skijanja u Sloveniji.Uspon je strahovito vertikalan ali pogled iz gondole sve opravdava.Osećamo sae kao da smo u avionu a Bohinjsko jezero se gubi u ponoru ispod nas.Izlazimo na Vogel i suočavamo se sa mnogobrojnim ski-stazama i objektima za komfor skijaša i posetilaca.Pravimo šetnju ali vremena je malo a za videti je mnogo pa će mnogo čega ostati za pogledati drugi put.Ja rešavam da se spustim pešice sa Vogela do jezera i pronalazim divnu stazu ali dosta strmu.Idem i uživam.Silazim na jezero i videći da imam vremena nastavljam pešice ka Bohinju.Uz put pravim brojne fotke jezera i okoline.Svi se okupljamo i put nas vodi u dolinu Vrata kod Mojstrane.

     

            Pogled na Triglav sa Vogela.           Dolina Vrata.Aljažev dom.Zora na Triglavu.

Ova dolina se ušuškala pod severnom stenom Triglava na oko 1000mnv i prepuna je planinara koji odlaze ili dolaze sa okolnih vrhova koji paraju nebo sa visinama i preko 2500m.Noćimo u Šlajmajerovom domu.Dom je veoma lep i funkcionalan.Odmaramo se jer sutra dan idemo na Nanos kod Postojne.Sviće nedeljno jutro pa ranoranioci koriste priliku da prošpartaju dolinom i naprave koju fotku.Sve deluje izuzetno uredjeno uz dekor grupa planinara koje odnekud izlaze i idu opet nekuda dalje.Sada već odmorni krećemo ka dolini Tamar i svetski poznatom centru skijaških skokova-letova Planici.Usput se zaustavljamo kod vodopada Peričnik koji sa visinom od 52m čini lep motiv za još fotografija.Vode sa Peričnika se ulivaju u reku Bistricu koja ih sprovodi do Savinje i dalje.

     

          Slap Peričnik u dolini Vrata.                           Julijske alpe pored Mojstrane.

Još je jutro kada smo došli da se poklonimo hramu skijaških skokova-letova na Planici. Dolina Tamar odnosno desna strana pod planinom Ponca dom je 7 skakaonica za sve uzraste i daljine a najdalja od ulaza je velikanka na kojoj se postižu letovi od 254m daljine.Veliki su radovi u toku da bi sve izgledalo u top-formi za predstojeću ski sezonu ali to nas nije omelo u divljenju pred onim što vidimo i poštovanju prema hrabrosti tih ljudi savremenih Ikara.

 

     

      Skakaonice u dolini Tamar-Planica.                Velikanka ponos Planice i Slovenije.

Bilo bi sve ovo vidjeno teško zapamtiti ali se uzdamo u foto aparate i mogućnost da sve u svojim domovima pogledamo i osvežavamo sećanja.

Idemo još na granicu Primorske i Notranjske slovenije na planinu Nanos kod Razdrtog. On sa svojih 1313mnv dominira okolinom i meta je čestih pogleda kada se želi utvrditi kakvo vreme se očekuje.Jedna grupa planinara odlazi na uspon na Nanos i ja koristim prošlogodišnje iskustvo u usponu da ih uputim i skrenem pažnju na bitne stvari.Uspon se vrši strmijom stazom da bi se spuštalo više položenom stazom.Ostali odlaze u Postojnu da obidju jednu od najlepših Svetskih pećina-Postojnsku jamu.Mada su ulaznice dosta skupe (25e) ipak su realna cena za vidjeni doživljaj tokom 1,5 sati bivanja u podzemnom svetu krasa.Slikanje u jami nije po volji domaćina ali mi ipak ne propuštamo priliku da ponesemo još koju uspomenu.Ova jama duga oko 21km i maksimalno duboka 115m ima temperaturu izmedju 8-10º C i po procenama stručnjaka stara je oko 2 miliona godina.

 

 

     

          Na vrhu Nanosa 1313mnv.                                Detalj iz Postojnske jame.

     

                   Pogled sa Nanosa.                              Čarolije Postojnske jame.

Vreme nam ističe i žao nam je što ovo putovanje duže ne traje ali mislim da ćemo uskoro opet u ove krajeve jer Logarska dolina,slap Rinka,Kanjon Soče,Mangart i Jalovec se moraju videti.

        Okupljamo se pod Nanosom i krećemo put Srbije puni utisaka ali i umorni od puta.Opraštamo se sa Slovenijom do skorog vidjenja dok auto-putem jezdimo domu svom.Dobro je bila prošla ponoć nedelje na ponedeljak kada smo se puni utisaka ali veoma pospani iskrcali na platou kod železničke stanice u Lajkovcu.

Pokušao sam da rečju i slikom dočaram ovo interesantno putovanje a sve u želji da i vama koji ovo gledate bude barem ugodno kao nama koji smo u ovome uživali.

 

Svedok doživljenog Milorad Šakić planinar PSD Ćira 

 

   
© PSD "Ćira" Lajkovac